Blog

Поводом обиљежавања тридесетогодишњице од повратака Православне вјеронауке, као школског предмета, у школски систем Републике Српске, а тако и у школе које се налазе на подручју Епархије захумско-херцеговачке и приморске, на иницијативу вјероучитеља, предвођених координаторком за вјеронауку, наша Епархија покренула је својеврсни фељтон, у оквиру којег су се некадашњи и садашњи ученици, вјероучитељи, свештеници, током првог полугодишта школске 2023./2024. године, присјећали тих првих година од повратка овог наставног предмета у школске клупе.

На посљетку једног таквог обиљежавања овог важног јубилеја, ђакон Бранислав Рајковић и представник за културу и медије Епархије заумско-херцеговачке и приморске разговарао је са актуелним начелником Општине Гацко, господином Огњеном Милинковићем, љекаром по образовању али и чтецом Цркве у Автовцу и свејевремено припадником генерације ученика, која је међу првима имала прилику да, управо при повратку у школски систем, похађа наставу Православне вјеронауке:

ВЈЕРОНАУКА ПРИЈЕ ВЈЕРОНАУКЕ

Огњен Милинковић рођен је у Требињу, 1983. године, основну школу завршио је у Автовцу, а општу гимназију у Гацку. Дипломирао је на Медицинском факултету у Фочи, а специјализацију из ортопедске хирургије и трауматологије поред Фоче завршио је у Београду. Од 2011. године радио је у Универзитетској болници у Фочи. Године 2019. рукопроизведен је у чин чтеца при Цркви Светог Василија Тврдошког и Острошког у Автовцу. Нешто више од годину дана након тога изабран је за начелника Општине Гацко.

Поштовани начелниче, каква су била Ваши најранији лични и породични доживљаји вјере, прије похађања часова Православне вјеронауке у оквиру школске наставе?

Веома живо сјећање веже ме за те пријератне и ратне годинe. Потичем из једне православне, домаћинске, сељачке, херцеговачке – гатачке куће, у којој су традиционално живјеле три генерације. Од самог почетка мог живота, вјера је била саставни и неодвојиви дио тог живота, а Велики Празници попут Васкрса, Божића и наше Крсне славе – Светог Архиђаона Стефана, били су и остали централни дани у години наше породице. Прва моја сазнања о Богу и вјери, као што се неријетко дешавало у Херцеговини, пружили су ми моји покојни ђед и бака. Моји преци учествовали су при градњи наше Цркве Светог Василија у Автовцу, 1907. године, а мој ђед је био и члан, па једно вријеме и предсједник Црквеног одбора. Прве молитве научила ме је моја покојна бака. Ми смо вјеровали и вјеровали смо да је Бог ту са нама, чак и када би неко негдје, изван наше куће говорио да то и није баш тако. Међутим, почетком деведесетих година са почетком деведесетих година долази и и несрећа у виду рата на нашим просторима. Али, као што нам је наш блиски рођак, покојни прота Момчило Говедарица, једном приликом говорио: „Полако, треба се молити Богу, није свака несрећа за зло“. Тако је било у Гацку тих ратних година, упркос рату и несрећи коју он са собом носи. Јер уз тај рат, колико је био и јесте једна општа несрећа, код нас је донио и повратак вјеронауке али још важније, повратак Богу и повратак вјери, уз долазак и нових људи на наше просторе. То су, дакле, околности, када се и вјеронаука враћа у наше школе.

ВЈЕРОНАУКА КАО (ПО)НОВОУВЕДЕНИ ШКОЛСКИ ПРЕДМЕТ

 У вријеме када се Православна вјеронаука враћа у школски систем, 1993. године, похађали сте трећи разред Основне школе „Свети Сава“ у Гацку, односно једне од њених највећих подручних школа, деветогодишњу школу у Автовцу, одакле и потичете. Која то сјећања вас вежу не само за тај предмет и тај период, него и за људе који су обиљежили та сјећања?

Враћање вјеронауке у школски систем носило је са собом извјесне изазове са којима се нарочито носила управа школе, а који су подразумијевали организуацију наставе за један, условно речено, нови предмет, без јасног плана и програма али и без стручног кадра, који би могао да га предаје. И, наравно, у томе су тада помогли наши свештеници. Покојни прота Иван Гргур тада је био наш парох у Автовцу, и он је преузео улогу вјероучитеља у нашој подручној школи у Автовцу. Он је тада, поред свих својих парохијских обавеза, стизао да предаје и у школи у условима када би и два разреда истовремено и заједно слушала вјеронауку. Ипак, сматрам да је тадашњи концепт, како је Бог дао, био веома добар и управо онакав какав је нама тада требало, а можда и данас још увијек треба да буде: прота је нас упознавао са основама вјере али и са најпрактичнијим стварима практиковања те вјере, како се улази у цркву, како се стоји у цркви, шта је то олтар, шта су двери, наравно шта је то Јеванђеље, Свето писмо, како се оно чита… Јер док дијете сазре за неке дубље приче, оно на овај начин научи основне ствари. У сваком случају, Православна вјеронаука, као предмет, потврдила је ону моју вјеру и вјеронауку прије школе. Вјеронаука је тако за мене, истовремено била и нов предмет али и предмет који сам у извјесној мјери већ познавао, и који је већ био дио мене, потврђујући мој животни пут и начин живота, а који је касније итекако утицао на одлуке које сам кроз живот доносио. Исти прота Иван, иако тада већ нарушеног здравља, уз повремене изостанке, Православну вјеронауку предавао нам је до нашег завршетка основне школе, нарочито нам причајући о нашим херцеговачким светитељима, поред чега се још нарочито сјећам његове благости при оцјељивању, тако да смо сви имали одличне оцјене. Те наше петице су продубиле љубав према нашој православној вјери, због чега сматрам да је то било добро, јер смо часове вјеронауке запамтили као нешто много лијепо и корисно, подстичући нас да се одазивамо позиву и на богослужења, да се укључимо у црквени хор и свакако, прије свега, да се причешћујемо, иако тада у нашем мјесту Литургија није служена сваке недјеље.

 ВЈЕРОНАУКА ПОСЛИЈЕ ВЈЕРОНАУКЕ

Имајући у виду да се у то вријеме са основном школом завршавало и са похађањем часова новоуведене Православне вјеронауке, пошто као наставни предмет није била уведена и у средње школе, да ли је и каву улогу овај предмет имао кроз даље школовање и при самом избору занимања?

Оно чему сам био научен и породично, а нарочито кроз вјеронауку, јесте да вјерујући човјек, шта год да ради и било који посао да одабере, Бог је са њим, ту негдје, јер без Бога се не може ни преко прага, а камо ли нешто радити. Тако, и да је мој избор био да будем инжењер или ветеринар или, пак, љекар, то није могло бити без Бога. А, оно што ме је свакако научила моја вјера и вјеронаука јесте да сваки посао радим богобојажљиво, и то не у смислу неког страха од Бога, него са пажњом и поштовањем Божијих заповијести, које данас да сви поштујемо, не би нам био потребан ниједан други закон. Дакле, сама вјеронаука није непосредно утицала на мој избор занимања али итекако јесте на начин на који радим свој посао ортопеда, а и како се трудим да обављам дужност начелника. С тим да је моје примарно занимање љекара, дефинитивно Божији дар. Бог је уствари Љекар, који љекарима, па и мени даје дар и могућност да некоме смањимо или уклонимо бол и патњу нечију, што је само по себи чудесно.

 ВЈЕРОНАУКА, ВЈЕРА И НАУКА

Након срдњошколског образовања у Гацку, 2002. године одлазите на студије у Фочу, гдје након факултета остајете да волонтирате, а затим и да радите у Универитетској клиници у истом граду, и то од 2011. године. Потом, од 2016. до 2018. године завршавате специјализацију у Београду. Како се током тог студентског, пословног, научног, специјалистичкког периода даље одвија Ваш вјерски живот, којем сте се научили у породици и на вјеронауци?

Иако тада одлазим из Автовца и Гацка, остајем дубоко повезан са својим крајем, селом и кућом, и мада одсутан током године, празнике сам обавезно проводио у свом Липнику, свом селу и својој породичној кући. И, мало шта је драгоцијено као тај осјећај присуства Божијег, којем сам се научио, јер у мојој пракси често ми људи говоре: докторе, спасили сте ме. Ја не спасавам, Бог је тај који спасава, а ја радим свој посао, онако како сам научио и како ми је Он дао. А, вјерујем да од времена Свтих Козме и Дамјана, Бог све више дарује тај дар љекарима и повећава могућности да се лијечимо, да лијечимо једни друге и да се лијечимо једни кроз друге. Јер када све своје људске, па и љекарске могућности исцрпимо, увијек остаје и вјера у Бога и његов дар и воља да нас одржи у животу. И током свог живота у Фочи и Београду, уз стицање љекарског знања и искуства, настојао сам да учествујем и у вјерском животу, одлазећи на богослужења, гдје сам помало научио и да  саслужујем и помажем свештеницима.

Ипак, нарочито сте остали везани везан не толико за гатачку, колико за саму Цркву Светог Василија у Автовцу, гдје сте септембра мјесеца, 2019. године рукопроизведени у чин чтеца. Како је дошло до тога да један специјалиста ортопедске хирургије саслужује током Литургије?

Нарочито сам остао везан за своју автовачку цркву, у коју су се деценијама својим прилозима и старањем уграђивали и моји преци, а гдје је од деведесетих година службовало више свештеника, којима сам помагао при богослужењима, кад год сам био у прилици. Након поменутог проте и нашег вјероучитеља Ивана Гргура, парох автовачки био је отац Станислав Дурић, са којим сам, поред осталих чланова Заједнице, ишао по парохији. А, након њега долази отац Небојша Коловић, којем такође саслужујемо, да би 2012. године, у Автовац дошао тада нови, а сад већ наш стари и садашњи свештеник, отац Мидраг Вртикапа. На једној од првих Литургија, којима је началствовао отац Миодраг, ушао сам у олтар да помажем, као што сам и много пута прије тога. Наравно, сви су ми се, знајући ме, ословљавали са „докторе“, што је оцу Миодрагу у том тренутку било чудно, јер зашто би неки љекар и неко ко се бави медицинском науком сад као црквењак саслуживао у олтару, тако да је помишљао и да је тај назив ствар неке шале. Међутим, након те прве наше заједничке Литургије, заиста сам му представљен као љекар, те му је због мог саслуживања било веома драго, при чему се родила једна нарочита братска љубав између нас. По завршетку моје специјализације и повратку у Херцеговину, отац Миодраг предложио је владики да будем и рукопроизведен за четца, што се и догодило у недјељу, 15. септембра 2019. године, у Цркви Светог Василија Тврдошког и Острошког, уз началствовање владике Димитрија, када су и освећена нова звона ове цркве, а сестре Петропавловог манастира сашиле су ми стихар, који сам надаље носио.

 ВЈЕРОНАУКА НАЧАЛНИКА МИРА У ЖИВОТУ НАЧЕЛНИКА ОПШТИНЕ

Некад отприлике у ове дане, пред Божићни пост, 2020. године изабрани сте за начелника Општине Гацко, а и у сусрет Рођењу Христовом ступили сте на дужност. И баш уочи овог Празника ликујемо пјевајући пјесму пророка Исаије, у којој наш Господ Исус Христос – Дијете које нам се роди, Син који нам се даде, Бог који је са нама, бива називан и јесте и Властелин – Властодржац, Кнез и Началник мира. Има ли један ученик Христове вјеронауке, салијечник Исцјелитеља, саслужитељ у Служби Божијој и начелник једне општине свијест и о томе да је и та власт одозго, те да је тако макар у извјесном смислу и савладар истинског Властодршца и Началника?

 Када сам постао начелник општине владика је благословио да, док обављам ту дужност не чтецирам, с обзиром на то да обављам једну јавну функцију, што сам свакако прихватио и послушао али итекако учествујем у литургијском животу, колико год могу, и трудим се да поштујем правила поста, упркос већим обавезама и практичним изазовима. Бити и остати хришћанин и на оваквој једној нарочитој позицији јесте и нарочито искушење. Међутим, у свим узрастима и свим овим различитим пословима човјек има различита искушења, па се на њих и навикне и очекује их. Како расте и посао расту и искушења. У послу начелника, као што већ поменух и при другим мојим пословима, посебно ми помаже оно што сам научио на вјеронауци, али и књиге о вјери, које сам читао, па тако нарочито дјела Светог владике Николаја посебно се могу односити на обављање мог садашњег посла. Као неко ко је у извјесном смислу надређен људима и одговоран за њих, као највећи изазов доживљавам очување добрих међуљудских односа, односа са колегама, односа међу различитим половима, и тај живот се итекако може живјети у складу са хришћанским животом. Најважније је да се човјек не погорди и да у свом добру не заборави да помогне онима којима је лоше. Нисам увијек у прилици свакоме да угодим али се трудим да никога не оштетим и помогнем колико могу. Уз позиције, увећавају се и искушења али и умножавају непријатељи. Готов је немогуће немати непријатеље. Њих је имао и наш Свети Василије, о чијем животу сам читао, као и Свети Нектарије, о којем недавно гледах филм, какав је живот имао али и какве је непријатеље имао. Против непријатеља се боримо али не треба да их мрзимо, а један мој пријатељ, монах, рекао ми је да за непријатеље треба и да се молимо, и то на првом мјесту, а на крају да се молимо за себе. Као што рекох, вјера и вјеронаука, иако можда није непосредно утицала на избор онога чиме ћу се бавити, утицала је на то како ћу се тиме бавити, односно на начин на који радим свој љекарски посао, али и на то како се трудим да обављам дужност начелника.

Епархија ЗХиП