Skip to content Skip to left sidebar Skip to right sidebar Skip to footer

Представљена збирка поезије „После деведесетих“ аутора Милана Никчевића

У организацији СПКД „Просвјета“ Гацко, у препуној сали Парохијског дома протеклог викенда представљена је друга збирка поезије „После деведесетих“, аутора Милана Никчевића.

Промоција збирке симболично је почела потресним инсертом из филма „Пад Крајине“ и стиховима пјесме „Дрина“ која се налази у новој збирци.

Првом збирком Ничевић се „обрачунао“ са Другим свјетским ратом, а овом новом збирком са свим оним насталим као његова последица.

„Правећи пресјек, а говорећи о преломним моментима првенствено 20. вијека, вијека изгубљене историје како га је дефинисао Коста Николић, могуће је да сам био оштар и песимистичан. Не спорим, јер негдје у дубини душе, у глави, у дамару, језику, осјећам да ништа ово овако није требало ни морало да буде. Али је било, а против нечега што је било немогуће се борити. Али, за почетак треба из онога што је било извући оно што је добро. По мени то највеће добро јесте Република Српска, наша, вјероватно једина опипљива побједа у поразима с краја вијека“, рекао је Никчевић током обраћања.

Признао је да не бјежи од чињенице да је у некој својој унутрашњој борби и вањској немоћи, готово, из ината, писао за уски интелектуални слој, онај који се осјећа сличним њему. Ако ће и бити тешкоћа у читању ове збирке, у мотивима које је обрадио никакве тешкоће нема. Они су блиски свима нама. Због тога, Никчевић истиче да не воли када му неко каже да је пјесник. Одлучно појашњава да је прије свега историчар, који историју обрађује кроз пјеснички израз.

„Покушао сам из позиције генерације коју је одњеговала Република Српска, и којој је Српска, на примјер, омогућила, вјеронауку, ћирилицу и идеолошку слободу, преиспитати њене темеље надајући се да их нисмо расклимали питајући се да ли сви парадокси почињу од тога што је ово Република за коју су најрадије монархисти главу давали и упоређујући њену судбину са српском Крајином, спуштајући се у све преломне моменте двадесетог вијека шетајући кроз историју и апострофирајући 1945. годину као кључну годину слома српске националне идеје“, појаснио је аутор.

Стручни суд срочен у рецензији оставили су врсни историчари и писци – професор Будимир Алексић, др Милан Мицић, али и историчар Предраг В. Остојић, који је био гост вечери. У својој рецензији истиче да је Никчевић већ првом збирком „Неизгорјела луча намучена“ (2015), трасирао пут којим пјесници рјеђе иду и којим се тешко може досегнути свијет ореола „новоостварених богова“, намијењен у овом времену само оним „одабраним“.

„Највјероватније да ће се стихови и пјесме из збирке „После деведесетих“ Милана Никчевића, читати и ишчитавати, анализирати и тумачити у времену које долази, али једно је сигурно да нам је пјесник Неизгорјеле луче намучене, као нико до сада из његове поратне генерације, оставио једну дубокоумну филозофско-пјесничку анализу узрока наших пораза у еху наших побједа, у времену прошлом, обасипајући нас истовремено стиховима безнађа, али и наде која лебди над њима и дозива генерације које долазе да скину хаљине туђе и дозову се у памети својој…“, закључио је Остојић.

На крају вечери, аутор се захвалио домаћој публици на посјети и указаном повјерењу, али и спонзорима који су пружили финансијску подршку у објављивању збирке.

Подијелите вијест