Мон Блан из угла наших планинара: “Бијела планина“ суровост и величанственост природе на једном мјесту

Чланови Планинарског друштва “Волујак” – Радош Милошевић, Јелена и Нада Јововић вратили су се са алпинистичког подвига на највиши врх Алпа и западне Европе са финалним успоном на највиши врх 4800 метара надморске висине.

Поход на Мон Блан подржао  је Кабинет начелника.

Препуни утисака, са незаборавног путовања, које је све само не нешто обично, пренијели су нашим читаоцима, те подијели  неке од анегдота и оно по чему ће памтити. Адреналин и љубав према нетакнутој природи, испреплетена са авантуризмом али и ризиком нешто је што стаје у њиховом уводу.

Опасности на претек, од глечерских пукотина до лавина, јаких удара вјетра, лед, све су то неке опасност које их нису заобишле на путу овог подухвата.

Радош Милошевић нагласио је да је експедиција отишла припремљена на Алпи, те да је ово велико и непроцјењиво алпинистичко искуство за њих.

„Мон Блан је захтјеван, да би дошли до врх, између осталог,  идете пјешке преко четири глечера, једне ферате, као и мноштво ледничких пукотина. Ако вам кажем да смо око 17 часовова имали од дома до врха  и назад замислите колико је то напорно. У принципу, вријеме нам је ишло на руку, јер смо имали добру видљивост што је важно“, истакао је Милошевић додавши да је повратак био још тежи до самог успона, те да су се сусрели и са температуром од -20 степени Целзијусових.

Беспријекорна припремљеност и ментална снага

Алпинистички подвизи не долазе преко ноћи, на њиховом путу су препреке, али и беспријекорна припремљеност и фокусираност.

Према ријечима Јелене Јововић, ништа се не дешава случајно, иза свега стоји труд и рад, а да би се неко уопште усудио попети Мон Блан рутом којом смо ми прешли мора имати искуства у планини.

„У протеклом периоду смо се марљиво спремали за овај подухват. Траверзирање глечерских пукотина, опасност од лавина, уски гребен чија ширина износи од метар до пола метра, јаки удари вјетра, лед, све су то само неке опасности које су нас чекали на овом подухвату. Због тога је изузетно значајна била физичка и техничка спремност, као и ментална снага. Фокус и пажња у сваком моменту су апсолутно присутни и то траје током целокупног успона који захтјева потпуну присутност. У протеклом периоду доста зимских успона нам је помогло да цјелокупна експедиција протекне без иједног проблема“, кaзала је Јелена Јововић.

Нада Јововић истиче да  прије самог поласка на експедицију нису занемаривали ниједан фактор изненађења. Знали су, прича нам, да је аклиматизација кључна за успјешност експедиције и боравка на надморским висина које их чекају.

„Аклиматизација на висину је процес прилагођавања тијела на смањени ниво кисеоника у ваздуху и самим тим ако се тијело не успије аклиматизовати наступа висинска болест која може бити велика препрека. Она настаје услед брзе промјене надморске висине и манифестује се реакцијом тијела кроз главобољу, мучнину, отежано дисање, умор, несвјестицу и сл. “, рекла је Нада Јововић.

Мали међу планинама, а опет велики међу људима

Након путјешествија, остаје из њих велико искуство и мноштво анегдота. Нада, још једном апострофира да сваки одлазак на планину захтијева пуно опреза, а када је у питању одлазак на врх Алпи, онда је то утростручено.

„Имали смо бојазности, размишљања шта може поћи непланираним током. Али, то је све природно и знак да се планини приступа са страхопоштовањем. Што се тиче занимљивости, анегдота, њих увијек има. Занимљиво је посматрати људе који у поноћ крећу на завршни успон на Мон Блан. Свако је са својим мислима. Вјеровањима. Страховима. Онда схватимо колико смо у ствари сви исти. Колико дајемо прилику себи да растемо и развијамо се са планином. Колико смо мали међу планинама, а опет велики међу људима“, додала је она  и још једном захвалила Кабинету начелника и Синдикату РиТЕ Гацко на подршци.

Како истиче, на таквим успонима је битна физичка спремност, али је ментална пресудна. Сусрети са опасностима, хладноћом, ударима вјетра, понестајањем снаге.

„Све је то склоп који подршку тражи у менталној снази. И када то све издржите, прегурате, онда можете рећи себи “па баш ти свака част”. За некога је то вјероватно тривијална, опасна ствар, а за мене је то живљење. Човјек стреми живљењу кроз жеље. Сами пут до испуњења жеље је пут када човјек расте и сазријева. А постигнути циљ је само тачка на крају књиге, затварања корица и брзи одлазак за проналажење нове животне књиге“, додала је Нада Јововић.

Поглед са врха – непроцјењиво

Многи сањају, посебно они који освајају прво локалне, а касније и врхове у региону да доживе поглед са Мон Блана. Експедиција из наше општине, успјела је.

„Овај дио Алпи, око Мон Блана је потпуно другачије од свега гдје сам била. Тек овдје видимо суровост и величанственост природе. Глечерске пукотине којима се не види крај (кажу и више од 50 метара), загушљујући продорни звук лавина које су овдје свакодневица, чине да сваким кораком на овој планини осјећаш страхопоштовање и захвалност. Захвалност за јединствено искуство и привилегију налазити се на једном таквом мјесту. Константне опасности, јаки удари вјетра, огромни минус, ништа није умањило љепоту овога дјела Алпи. Захвалност универзуму што нас је даровао оваквим доживљајем је огромна, уз наду и жељу да ћемо се још дружити са овом лијепом, бијелом планином“, додала је Јелена Јововић.

Сада за храбре наше суграђане слиједи одмор, а већ након тога припреме за нове успоне.