Историјат Гацка
Први поуздани подаци датирају из римског периода, јер је Гацко и тада било значајно транзитно подучје. Срби су се населили у 7. вијеку.
1479. године, а Стјепан Вукшић Косача створио је своју државу Херцеговину. Главни пут ишао је: Дубровник, Требиње, Јасен, Љубомирско поље, Билећа, Корита, Церница, Гатачко поље, Чемерно и даље долином Дрине.
Град Кључ спомиње се 1426. године као пријестоница Босанског великог војводе Сандаља, а затим Херцега Стјепана и њихових синова. Турци су Кључ заузели тек 1468. године. Падом под Турке овај дио Херцеговине постаје периферан и губи на значају. Досељавају се Турци и Муслимани, Срби исељавају, честе су буне и сукоби. Срби старосједиоци напуштају ниска станишта и насељавају се у брда и планине. Кључ је био хас (власништво) херцеговачког паше, сједиште војводе, сједиште јањичарског сердара, сједиште диздара, кадије и других великодостојника, а 1687. године Кључ је постао сједиште капетаније. Гацко је имало функцију Кадилука. Автовац потиче из римског периода. За вријеме Турака био је значајнији од данашњег насеља Гацко, као и за вријеме Аустро-Угарске. Падом под Аусрто-Угарску власт 1878. Гацко је имало погранични значај. Аустро-Угарска је све радила организовано, систематски и плански: путеве, цесте, школе, поште, затворе, касарне, утврђења. Први пут у Аустро-Угарским изворима Гацко се спомиње 1880. године. Срби се поново исељавају, а највише у Црну Гору и Далмацију. 1908. године БиХ се припаја Аустро-Угарској монархији (анексија БиХ). Турска је за 2.500.000 фунти стерлинга “препустила” БиХ Аустроугарској. Тако је Србима срушена последња нада присаједињавања матици Србији. У Гацку се оснива Котарска болница, пошта, гарнизон у Автовцу, шест окружних станица. 1895. године било је 1026. војника. Школство је доживјело крупан преображај, 93% становништва бавило се екстензивном пољопривредом.
Национална структура становништва 1895. године изгледала је овако:
1. Срби 8.095 (63,86%);
2. Муслимани 4.407 (34,76%);
3. Хрвати 147 (1,16%);
4. Остали 26 (0,20%);
Укупно 12.675.
У периоду краљевине Југославије није настављен темпо развоја из времена Аустро-Угарске окупације. Број становника се значајно повећао што је довело до аграрне пренасељености (200 становника на км2 обрадиве површине):
– 1927. године 13.667 становника
– 1931. године 15.235 становника.
– 1931. године постојало је 9. школа и број писменог становништва повећао се на 32,5%.
У периоду социјалистичке Југославије, Гацко и Херцеговина су се поново нашли на маргини ширих друштвених интереса (другоразредни значај). Није било услова за развој базичне индустрије и интензивне пољопривредне производње.
Од 1961. године број становника нагло опада. Уједно се нагло смањује број сеоског становништва, а повећава број градског становништва.
– 1948. године 14.424 становника;
– 1953. године 14.628 становника;
– 1961. године 14.033 становника;
– 1971. године 12.033 становника;
– 1981. године 10.261 становника;
– 1991. године 10.844 становника (6.723 Срби, 3.795 Муслимани, остали 2.179);
– 2001. године 10.500 становника.
На попису становништва 2013. године, у општини је пописано 8.990 лица.
Густина насељености је око 14 становника на км2.
Аграрна густина насељености (број становника на км2 обрадиве површине) је велика и износи 215 становника на км2 обрадиве површине.
Гацко пресијецају два магистрална пута. Са запада на исток води некадашњи Римски пут од Нароне до Драча, а иде преко Невесиња-Гацка и Никшића. Са југа на сјевер води стари Дубровачи пут (Вила Рагуса) и иде од Цавтата до Дубровника, преко Требиња, Билеће, Гацка, Фоче, Горажда, Вишеграда за Србију. Овај путни правац иде преко превоја Чемерно, које је типично планинско мјесто – љети права “ваздушна бања” гдје су боравили херцеговачки владари средњег вијека од Сандаља Хранића и Херцега Стјепана, до данашњих дана. У Гацку су се вјечито укрштале културе Истока и Запада, од праисторије до нашег доба. У Гацку су се водили многи ратови, склапали мирови, дизале многе буне и устанци. Гацко је било у некадашњој Хумској земљи, Херцеговој земљи и било је Војводство Св. Саве, држава Немањића, Душаново царство. Било је у саставу српских земаља од Михаила Вишевића и Хумског кнеза Вуковила, великог војводе Сандаља Хранића и оснивача Херцеговине Стефана Вукшића Косаче до пада под Турке 1465. године.
Гацко је било насељено у праисторији (камено доба), протоисторији, у доба антике и средњег вијека до нашег времена. Споменика материјалне културе има на цијелом простору Гатачке општине: Гатачко поље, Пусто поље (Ружина пећина), Кључ, град Гацко, Наданићи, Меданићи, Срђевићи, Околиште итд. Највише праисторијске гомиле и градине су: Гат, Казанци, Јасеник, Фојница, Грачаница, Грчки град, Гацко, Михољаче, Геља Љут, Градац, Градина и др. Средњовјековна насеља и градови су: Стежаја, Церница, Самобор, Муља, Медвјед град и Кључ. Има на десетине некропола расутих по цијелом гатачком крају, као и вјерских православних објеката и сакралних споменика средњег и новијег доба, камених епиграфских записа и флоралних мотива.
Гацко се у историјским изворима први пут помиње у Љетопису попа Дукљанина око 1150. године, а у Дубровачким архивским изворима 1278. године након познате битке на Гатачком пољу 1276. година (између српског краља Уроша и његовог сина Драгутина). Најпознатији устанци које помињу историјски извори су: устанак војводе Грдана Никшића 1597. године, Гатачки устанак 1860. године, Херцеговачки устанак 1875 године, “Стојанов вакат” 1881/82 и устанак српског народа 1941. године против усташког геноцида над српским народом.
Падом под Турке, жупа Гацко је ушла у састав Босанског санџака, а од 1470.године Гацко је припало Херцеговачком санџаку. У бројним историјским изворима, више од три вијека, као Гацко означавана су мјеста: Стежаја код Трговишта, Казанци, Кључ, Липник, Метохија (Гацко).
Данашњи град Гацко добио је име 1880. године што свједочи једно писмо црквено-школске општине у Метохији (Гацку).
У краљевини Југославији Гацко је било сједиште гатачког среза и административна јединица у Зетској бановини, са сједиштем у Цетињу.
У Другом свјетском рату учествовало је 1950 гачана (411 погинуло).
Послије Другог свјетског рата је било среско мјесто, с регионалном припадношћу у Мостару или Требињу.
Данас ја Гацко општинско мјесто у Српској Херцеговини и Републици Српској.
Гацко је колијевка српске духовности и народног књижевног језика.
У Гацку су рођена и два великана: Сава Владиславић Рагузински, дипломата на двору руског цара Петра Великог који је разграничио два највећа свјетска царства, Русију и Кину 1728. године. Написао је први путопис о Сибирији и Прокламацију својим земљацима у Херцеговини да се дижу на устанак против Османске империје и Тешан Подруговић Гавриловић, епски бард српског народа и најбоље казивање народних пјесама, које је забиљежио Вук Караџић.
Од знаменитости природног и културног наслеђа, као и туристичких атракција и мотива најпознатијих су: Зеленгора, Волујак, Лебршник, Сомина, Троглав, Бјеласница, Ивица, Чемерно (превој и вододјелница), Добра вода, извор Неретве, извор Сутјеске (Изгорке), природна језера на Зеленгори, Волујаку, Лебршнику и Живњу, вјештачка језера: Клиње (прва лучна брана на Балкану), Врба (акумулација за потребе ТЕ Гацко), бројне живописне ријеке богате рибом пастрмком, лов на високу и ниску дивљач итд.
Од угоститељско-туристичких објеката, били су познати хотел “Метохија” и мотели: ”Клиње”, “Кошута”, ”Херцеглија” и “Изгорка”. Данас у Гацку постоји хотел “Метохија.