Историјат Гацка

Први поуздани подаци датирају из римског периода, јер је Гацко и тада било значајно транзитно подучје. Срби су се населили у 7. вијеку.
1479. године Стјепан Вукшић Косача створио је своју државу Херцеговину. Главни пут ишао је: Дубровник, Требиње, Јасен, Љубомирско поље, Билећа, Корита, Церница, Гатачко поље, Чемерно и даље долином Дрине.
Град Кључ спомиње се 1426. године као пријестоница Босанског великог војводе Сандаља, а затим Херцега Стјепана и њихових синова. Турци су кључ заузели тек 1468. године. Падом под Турке овај дио Херцеговине постаје периферан и губи на значају. Досељавају се Турци и Муслимани, Срби исељавају, честе су буне и сукоби. Срби старосједеоци напуштају ниска станишта и насељавају се у брда и планине. Кључ је био хас (власништво) херцеговачког паше, сједиште војводе, сједиште јањичарског сердара, сједиште диздара, кадије и других великодостојника, а 1687. године Кључ је постао сједиште капетаније. Гацко је имало функцију Кадилука.
Автовац потиче из римског периода. За вријеме Турака био је значајнији од данашњег насеља Гацко, као и за вријеме Аустро-Угарске. Падом под Аусрто-Угарску власт 1878. Гацко је имало погранични значај. Аустро-Угарска је све радила организовано, систематски и плански: путеве, цесте, школе, поште, затворе, касарне, утврђења. Први пут у Аустро-Угарским изворима Гацко се спомиње 1880. године. Срби се поново исељавају , а највише у Црну Гору и Далмацију. 1908. године БиХ се се припаја Аустро-Угарској монархији (анексија БиХ). Турска је за 2.500.000 фунти стерлинга “препустила” БиХ Аустроугарској. Тако је Србима срушена последња нада присаједињавања матици Србији. У Гацку се оснива Котарска болница, пошта, гарнизон у Автовцу, шест окружних станица. 1895. године било је 1026. војника. Школство је доживјело крупан преображај 93% становништва бавило се екстезивном пољопривредом.

Национална структура становништва 1895. године изгледала је овако:
1. Срби          8.095              (63,86%);
2. Муслимани  4.407          (34,76%);
3. Хрвати            147               (1,16%);
4. Остали            26                (0,20%);
Укупно            12.675.

У периоду краљевине Југославије није настављен темпо развоја из времена Аустро-Угарске окупације. Број становника се значајно повећао што је довело до аграрне пренасељености (200 становника на км2 обрадиве површине):

– 1927. године        13.667 становника
– 1931. године        15.235 становника.
– 1931. године постојало је 9. школа и број писменог становништва повећао се на 32,5%.
У периоду социјалистичке Југославије Гацко и Херцеговина су се поново нашли на маргини ширих друштвених интереса (другоразредни значај). Није било услова за развој базичне индустрије и интезивне пољопривредне производње.
Од 1961. године број становника нагло опада. Уједно се нагло смањује број сеоског становништва, а повећава број градског становништва.
– 1948. године        14.424 становника;
– 1953. године        14.628 становника;
– 1961. године        14.033 становника;
– 1971. године        12.033 становника;
– 1981. године        10.261 становника;
– 1991. године        10.844 становника ( 6.723 Срби, 3.795 Муслимани, остали 2.179);
– 2001. године        10.500 становника.
Густина насељености је око 14 становника на  км2 .
Аграрна густина насељености (број становника на  км2 обрадива површине) је велика и износи 215 становника на км2 обрадиве површине.

Гацко пресијецају два магистрална пута. Са запада на исток води некадашњи Римски пут од Нароне до Драча, а иде преко Невесиња-Гацка и Никшића. Са југа на сјевер води стари Дубровачи пут (Вила Рагуса) и иде од Цавтата до Дубровника, преко Требиња, Билеће, Гацка, Фоче, Горажда, Вишеграда за Србију. Овај иде преко превоја Чмерно које је типично планинско мјесто, љети права “ваздушна бања” гдје су боравили херцеговачки владари средњег вијека од Сандаља Хранића и Херцега Стјепана до данашњих дана. У Гацку су се вјечито укрштале културе Истока и Запада, од праисторије до нашег доба. У Гацку су се водили многи ратови, склапали мирови, дизале многе буне и устанци. Гацко је било у некадашњој Хумској земљи, херцеговој земљи и било је Војводство Св. Саве, држава Немањића, Душаново царство. Било је у саставу српских земаља од Михаила Вишевића и Хумског кнеза Вуковила, великог војводе Сандаља Хранића и оснивача Херцеговине Стефана Вукшића Косаче до пада под Турке 1465. године.
Гацко је било насељено у праисторији (камено доба), протоисторији, у доба антике и средњег вијека до нашег времена. Споменика материјалне културе има на цијелом простору Гатачке општине: Гатачко поље, Пусто поље (Ружина пећина), Кључ, град Гацко, Наданићи, Меданићи, Срђевићи, Околиште итд. Највише праисторијске гомиле и градине су: Гат, Казанци, Јасеник, Фојница, Грачаница, Грчки град, Гацко, Михољаче, Геља Љут, Градац, Градина и др. Средњовјековна насеља и градови су: Стежаја, Церница, Самобор, Муља, Медвјед град и Кључ. Има на десетине некропола расутих по цијелом гатачком крају, као и вјерских православних објеката и сакралних споменика средњег и новијег доба, камених епиграфских записа и флоралних мотива.
Гацко се у историјским изворима први пут помиње у Љетопису попа Дукљанина око 1150.године а у Дубровачким архивским изворима 1278. године након познате битке на Гатачком пољу 1276. година (изнеђу српског краља Уроша и његовог сина Драгутина). Најпознатији устанци које помињу историјски извори су: устанак војводе Грдана Никшића 1597. године, Гатачки устанак 1860. године, херцеговачки устанак 1875 године, “Стојанов вакат” 1881/82 и устанак српског народа 1941. године против усташког геноцида над српским народом.
Падом под турке жупа Гацко је ушла у састав Босанског саџака а од 1470.године Гацко је припало Херцеговачком санџаку. У бројним историјским изворима, више од три вијека, као Гацко означавана су мјеста: Стежаја код Трговишта, Казанци, Кључ, Липник, Метохија (Гацко).
Данашњи град Гацко добио је име 1880. године што свједочи једно писмо црквено-школске општине у Метохији (Гацку).
У краљевини Југославији Гацко је било сједиште гатачког среза и административна јединица у Зетској бановини, са сједиштем у Цетињу.
У Другом свјетском рату учествовало је 1950 гачана (411 погинуло).
Послије Другог свјетског рата је било среско мјесто, с регионалном припадношћу у Мостару или Требињу.
Данас ја Гацко општинско мјесто у Српској Херцеговини и Републици Српској.
Гацко је колијевка српске духовности и народног књижевног језика.
У Гацку су рођена и два великана: Сава Владиславић Рагузијски, дипломата на двору руског цара Петра Великог који је разграничио два највећа свјетска царства Русију и Кину 1728. године. Написао је први путопис о Сибирији и Прокламацију својим земљацима у Херцеговини да се дижу на устанак против Османске империје и Тешан Подруговић Гавриловић, епски бард српског народа и најбоље казивање народних пјесама, које је забиљежио Вук Караџић.
Од знаменитости природног и културног наслеђа, као и туристичких атракција и мотива најпознатијих су: Зеленгора, Волујак, Лебршник, Сомина, Троглав, Бјеласница, Ивица, Чемерно (превој и вододјелница), Добра вода, извор Неретве, извор Сутјеске (Изгорке), природна језера на Зеленгори, Волујаку, Лебршнику и Живњу, вјештачка језера: Клиње (прва лучна брана на Балкану), Врба (акумулација за потребе ТЕ Гацко), бројне живописне ријеке богате рибом пастрмком, лов на високу и ниску дивљач итд.
Од угоститељско-туристичких објеката познати су: хотел “Метохија” и мотели:”Клиње”, “Кошута”, ”Херцеглија” и “Изгорка”.