Oбиљеженe 84 године од злочина у гатачком селу Добреља

Светом литургијом и парастосом недужно страдалим жртвама код спомен обиљежја коју је служио свештеник Автовачке парохије Миодраг Вртикапа и полагањем вијенаца у селу Добреља, данас је обиљежено 84 године од злочина у овом гатачком селу.

Вијенце на спомен – обиљежје положили су представници Општине Гацко, Борачке организације Гацко и потомци страдалника.

Злочин припадника Првог партизанског херцеговачко – црногорског ударног батаљона над 39 мјештана, углавном стараца, дјеце и жена, догодио се у зору 4. априла 1942. године.

Начелник општине Гацко Вукота Говедарица у бесједи, између осталог је рекао да зло које опсједне човјека не дозвољава преовладавање разума или било који облик логичког преиспитивања. Тако је било и прије тачно 84 године, у овом страдалном гатачком селу.

„Свако може бити пророк, говорио је владика Николај Велимировић. Ономе што зло ради реци да ће зло проћи говорио је владика Николај Велимировић. Ономе што добро чини реци да ће бити награђен говорио је владика Велимировић. Тако нећеш никада погријешити, јер је то вјечни закон природе. Јер никада у историји зло није остало некажњено нити добро ненаграђено, говорио је Николај Велимировић.

Можда су управо ове ријечи премудрог нашег архијереја пригодне и ако игдје приличе, приличе данас овом мјесту и овом тренутку. Тешко је зауставити зло када се појави у облику човјека јер зло не долази случајно и изненада већ долази припремљено и добро осмишљено. С тога се не треба чудити какав ужас оно може да припреми друштву и његовој цивилизацији.

Ако се питамо гдје је његово станиште, онда не треба бити нешто посебно логичан да би закључили да је његово пристаниште нико други него човјек. Да будем јаснији, то је онај човјек који не познаје Христа, онај човјек који је равнодушан према Христу, онај човјек који не живи са Христом  а и да не кажем онај човјек који не воли или пак мрзи Христа.

Када на овакав начин размишљамо онда ћемо лако доћи до закључка зашто зулумћар са петокраком који је натјерао дјечака од 12 година Обрена Николића да ископа себи сам свој гроб, држећи стражу изнад њега како неби побјегао и како би га хладнокрвно ликвидирао без трунке савјести, могао бити у стању да и не помисли да се над њиме не сажали и да га пусти да побјегне. Како му за тих пола сата или више није пало на памет да можда и другачије поступи? Није из само једног разлога, зато што зло које опсједне човјека не дозвољава преовладавање разума или било који облик логичког преиспитивања“, додао је Говедарица.

Према његовим ријечима, култура сјећања има немјерљив значај да никад не заборавимо, али и да се присјећамо невино страдалих жртава.

„Данас опет по ко зна који пут у први план стављамо културу сјећања. Култура сјећања је искључиво један позитиван контекст која отвара простор да не заборављамо важне догађаје из наше ближе или даље прошлости, колико год она била тешка и злокобна или поносна и достојанствена. Њоме не дозвољавамо забораву да се интегрише и да закључа све оне катанце истине која је потребна да као народ изведемо непогрешиве закључке који су нам јако битни када зло прође а како се оно никада неби више поновило. Ти непогрешиви закључци као угаони камени темељци доводе нас до ПОМИРЕЊА које као вага небеске правде захтијева и од једне и од друге стране, двије велике врлине: ПРАШТАЊЕ И ПОКАЈАЊЕ.

Од 1942. до 1992, нисам сигуран да смо и једни и други чинили опрост и кајање. Да би схватили суштинске вриједности ове двије дијаметралне врлине којима нас подучава наша саборна црква, морали смо бити у њој утемељени што за 50 година разграђивања наше црквене заједнице од стране управо оних који су починили злочине није баш и било могуће. Биће прије за повјеровати да нас је 1992. године, умјесто праштања и покајања ПОМИРИО заједнички спољни непријатељ од кога смо имали страх да не понови исте оне злочине из времена када смо били подијељени.

Али опет зашто не и отворено признати да смо у времену прије и послије 14. Конгреса Савеза комуниста а који је означио распад Југославије, ми, Срби са ове стране Дрине имали народне прваке који су заговарали принцип помирења а никако принципе освете. Признаћемо да то није био нимало лак посао у  времену у коме скоро и не постоји правна држава и владавина права већ живи полуанархично друштво у коме владају правила кратког фитиља“, рекао је Говедарица.

Он је нагласио, да нас, на данашњи дан у будућности на овом страдалном мјесту мора бити више, посебно младих, јер је историја учитељица живота.

„Поред тужног сјећања на сам догађај који данас обиљежавамо, не могу да се не отмем једном утиску који ми не прија. Данас је субота, нерадни дан. Наши средњошколци нису присутни у броју као претходних година. Биће да их сам догађај више занима радним данима него викендом што нам даје до знања да је њихова воља да сазнају нешто више о прошлости у којој су путокази за нашу будућност њима негдје на периферији сопственог интересовања. Свакако, част изузецима и зато ћу посебно данас поздравити наше младе суграђане из СШЦ „Перо Слијепчевић“. Поводом свега, упутићу им једну веома поучну поруку цитирајући Краља Петра првог Карађорђевића.

„Слобода отвара народу очи, да упозна своје мане па да их лечи. Слобода му даје прилике да позна своје врлине те да их развија и улаже у своју делатност којом челичи своју снагу, унапређује своје умно и физичко благостање да собом и у сарадњи са осталим народима, примиче цело човечанство циљу који му је Богом намењен“.

Драги наши, чувајте своју слободу која је вјековима скупо плаћана али и градите мир који никада неће имати оправдану алтернативу“, додао је Говедарица.

За мјештане тужан дан

За житеље Добреља ово је тужан дан. Мјештанин Добреља и потомак страдалника, Раденко Шишо Тодоровић, подсјетио је да велика субота 1942. године треба да се памти и да нас опомиње на велики злочин.

„У причи и сјећањима као да је било јуче, тог јутра, на свиреп начин убијен је недужни народ, њих 39, остаје да се приповиједа и да се дуго памти. Данас ми је жао што нема пуно омладине јер сам био спреман да им одржим један историјски час. Не памти историја ни сјећања да је брат убијао брата као у овом случају“, рекао је Тодоровић и захвалио се општини Гацко која од 2022. године овај датум обиљежава као Дан сјећања на све жртве комунистичког терора.

У Парохијском дому у Добрељима приказанa је и скраћена верзија документарног филма „Крвави камен херцеговачки“ ауторке Косе Зотовић, који је најбоље приближио какав је злочин направљен, али и који је присутне натјерао на сузе.